Kukuruzni zeljanik moje mame....

Miriše na detinjstvo :)....

Sećanja, mirisi i slike koje smo doživeli tokom detinjstva, nikada nas ne napuštaju. Moje detinjstvo je ostalo sakriveno u osmehu leta  lepe doline...i ako sam odrasla i koračam putem koji sam sama odabrala, mislim da sam u duši ostala dete, koje se rado seća svog detinjstva, punog sreće i ljubavi...

Zatvorim oči i vidim čestu sliku iz mog detinjstva... brat, sestra i ja, napolju sa decom iz komšiluka, gužva i dečiji smeh se prolamaju školskim dvorištem. Neko se i posvadja, ali se brzo i pomiri jer nas čeka igra žmurke :)....sećanja naviru i imena dece sa kojima smo odrasli....neumorno jurimo da se što više izigramo pre nego padne mrak ili pre nego nas mama pozove na večeru.....a za večeru nas čeka kukuruzni zeljanik, koji niko ne sprema kao moja mama, nikad nije kao njen, verovatno neće nikada ni biti.....

Ovo i nije recept u kome vam mogu navesti mere, ovo je nešto što pokušavam sačuvati od zaborava....

Sastojci:

• domaće kukuruzno brašno samleveno na mlinu - potočar, nažalost danas je to jako retko naći, ja još uvek uspevam, dovlačim ga iz mog rodnog kraja;
• 2 jaja;
• opet nešto damaće, a to je sir, 200 grama;
• kašika masti;
• zelje, po mogućstvu livadsko;
• prašak za pecivo i so
• šolja od dva deci kiselog mleka.

Postupak:

U plastičnu činiju, staviti dva pregršta kukuruznog brašna, tako bi moja mama rekla, pa tako i ja radim, u njega dodati so i prašak za pecivo, izmešati suve sastojke i potom dodati izmrvljen sir, otprilike oko 200 grama, zelje koje smo sitno iseckali i mast koju smo predhodno zagrejali i kiselo mleko. Kad to sve izmešamo dodamo vode otprilike, a testo ne treba da bude ni gusto ni retko...nešto izmedju :)....

Kao što rekoh, ni ovaj zeljanik nije bio kao mamin, fali nešto, ali šta.....? Ko zna da li ću ikada saznati....ali je zato mama tu i kad odem u svoju rodnu dolinu ovo me čeka......

Ovog puta je bio ovakav, falilo je malo više zelja....

Ali ipak smo lepo ručkali :)....